Abstract

U tekstu se razmatra paradoksalna priroda identiteta koja izvire iz: 1) samog pojma cija apstraktna opstost sazima razlicite, u stvarnosti cak suprotne osobine; 2) procesualne prirode stvarnosti koju je lakse uhvatiti u poetske metafore ili apstraktne principe nego u nedvosmislene pojmovne mreze; 3) odnosa suprotnosti bica i znanja, svesti i stvarnosti, subjekta i objekta, sopstva i licnosti. Zapetljano u lavirintu cije granice izmicu pri pokusaju pojmovnog odredjenja, moderno misljenje identiteta ide ka napustanju ideje?sopstva? u korist?ega? i pogresnom razumevanju identiteta kao identicnosti. To odgovara?vremenu izgubljenog duha?, razapetom istovremenom potrebom za pronalazenjem identiteta i za odustajanjem od njega.