Abstract

Tekst nudi kriticku evaluaciju teorijskih pretpostavki i prakticnih upotreba koncepta?istine i pomirenja?, sa posebnim osvrtom na postjugoslovenske slucajeve. Prvo, u tekstu se upucuje na antinomiju izmedju liberalnog principa individualne autonomije svesti i pokusaja da se uspostavi?organizovano pamcenje?. Sa posebnim osvrtom na koncept?srpske kolektivne odgovornosti?, ukazano je na nacin kako ovaj konceptualni okvir subvertira politicku i licnu autonomiju gradjana, prevodeci pitanje odgovornosti u domene kolektivnog morala i kulture. Drugo,?organizovano pamcenje? koje priziva identifikaciju sa?nacionalnim zlocinima? izaziva kratak spoj proizvodeci pre efekat renacionalizacije negoli denacionalizacije figure gradjanina. Kao rezultat, oblici organizovanog nacionalnog pamcenja indukuju strukturna ogranicenja fragmentiranjem istine u posebne?nacionalne istine?. Trece, koncept IP je ujedno apstraktan i empirijski. Paradoksalni rezultat je da IP uzima zdravo za gotovo politicke identitete konstruisane tokom ratova i konflikata. Konacno, apsolutna strukturna ogranicenost IP se tice nacionalne drzave same. Buduci da je alternativno ime za IP?oficijelno traganje za istinom?, ovaj koncept ostaje zarobljen u granicama postojeceg drzavnog institucionalnog okvira, zaviseci od?dobre volje? politickih elita. Istovremeno su date?istine? depolitizovane i medikalizovane. Clanak zakljucuje da koncept IP, umesto da otvara nove horizonte za pojavu novih politickih subjektivnosti, blokira proces dezidentifikacije i kreacije novih politickih subjekata oslobodjenih od usko definisane zajednice, povezane zajednickom supstancom i istorijom.