Abstract

Tekst najpre ispituje u kojoj meri se kod ranog Hajdegera da primjetiti pomeranje tezista sa okolosvetskog karaktera dozivljaja na?fakticki? tubivstvujuci zivot odnosno na fenomen?Ja sam?. Treba da se zahvati smisao bica toga?Ja sam? i to tako sto ce se odrediti razlika samoiskustva i refleksivno-teoretskog stava. Ovo odredjenje treba drzati podalje od svih regionalnih i stvarskih stranosti. Individuacija onog?Ja sam? ne treba da se zahvati kao opojedinacenje u pogledu na neko opsto, nego kao povesno opojedinacenje. Smisao bica kao smisao egzistencije treba da se zahvati u samoiskustvu i ima smisao sprovodjenja. Osnovno iskustvo sopstva odnosno povesnosti karaktera sprovodjenja sopstva stavice se u novi utemeljujuci odnos spram apriornosti. Pri tome centralna uloga pripada destrukciji istorijskog horizonta problema apriornosti, a pod cim treba da se razumije radikalizacija fenomenologije koja uvijek iznova pokusava da svoju povesnost odnosno povesnu situaciju sprovede sto izvornije. Razjasnice se sadrzajna struktura problema apriornosti tako sto ce se odrediti povest shvatanja apriorija prema stepenu njihove tubicevne imanentnosti. Destrukcija problema apriorija ce se pokusati na rekonstruktivnoj psihologiji Paula Natorpa i kritici povesne svesti Vilhelma Diltaja pri cemu im se prebacuje postvarenje sfere zivoga.