Pitanje izgrađuje li Europa politički identitet ili ostaje zajednica drugog reda odredit će put europske integracije. Uvjet političkog identiteta je zasigurno europska javnost; na taj način su građani sposobni prihvatiti odluke europskog političkog sustava sudjelujući u relevantnim raspravama. Tri koncepta javnog će poslužit će pri razumijevanju europske javnosti kao međusobne povezanosti zajednice temeljene na mrežama. Nadopunjavanje »javne sfere« »javnim diskursom« odražava nastojanje nadilaženja nacionalnih ideja: ne govorimo o jednoj europskoj javnosti, nego je ona zamišljena kao mreža parcijalnih nacionalnih javnosti, (...) koje izviru iz događaja koje imaju određen značaj za Europu. Tako se europski identitet može stvoriti fokusiranjem političkih interesa građana na teme od zajedničkog značaja. (shrink)

Skozi primere Antigone, Sygne de Coûfontaine, Abrahama, sindikalne pesmi Joe Hill, portugalske politične situacije v sedemdesetih letih dvajsetega stoletja, filma Bežno srečanje in skozi mnogo drugih anekdot in zgodovinskih koincidenc članek postavlja tezo o velikem Drugem ne kot zgolj kot o anonimnem simbolnem polju, temveč hkrati kot o tisti instanci, ki potrebuje naključnega posameznika, ki ga v določeni situaciji zastopa. V subjektovem odnosu do Drugega gre dejansko za zaprt krogotok, zanko, ki jo najbolje upodablja Escherjeva slika dveh rok, ki slikata (...) druga drugo. Veliki Drugi je virtualni red, ki obstaja le v toliko, kolikor subjekt »veruje« vanj; kolikor subjekt Drugega suspendira, pa izgine s tem tudi subjekt sam, njegova »realnost«. (shrink)

Ratovi u bivsoj Jugoslaviji devedesetih godina proslog veka doveli su ovaj region u centar medijske paznje i probudili odgovarajuce interesovanje i u akademskoj teoriji Zapada. Posto su poslednjem "otkrivanju Balkana" posredovali upravo ratovi, navijacki, povrsni ili egzoticni pristup pitanjima raspada SFRJ kao akademskoj temi nije neocekivan. S druge strane, u tematizovanju pitanja svoje savremenosti i najblize proslosti akademska javnost Srbije nije bila ni priblizno aktivna; iz najrazlicitijih razloga ali pre svega zbog nesklonosti sistematskim istrazivanjima, formiranje znanja i predstava o (...) ovim temama uglavnom je ostavljala medijima, publicistima kolegama izvan svoje akademske zajednice ili nekom kasnijem vremenu. Uprkos tome sto su predstave o poslednjim ratovima neretko pocivale na stereotipima i propagandi, kao i cinjenici da formirano znanje o ovoj problematici pati od grubog pojednostavljivanja, ova pitanja su retko bila podsticajna za domace istrazivace. Posebno su izbegavane teme velikog nasilja, pa su izvan akademske paznje ostali i najmarkantniji ratni dogadjaji, mozda i zato sto se smatralo da bi ono po cemu su region i Srbija postali poznati najbolje bilo sto pre zaboraviti. U retrospektivi, pak, savremeno akademsko cutanje o poslednjim ratovima tesko je posmatrati izvan kontinuiteta sa cutanjem iz vremena socijalizma i rata koji mu je prethodio. Zato se ovim tekstom ne pokrecu samo pitanja razloga netematizovanja najblize proslosti i uticaja cutanja u socijalizmu na ono sto je doslo posle njega, vec se podstice istrazivanje semantike i funkcija cutanja i precutkivanja u poslednjim ratovima, kao i uzajamni odnos izmedju cutanja i konstrukcija drustvenog pamcenja. (shrink)

Sobre el libro: Con el siglo XX ha finalizado una época de la historia. Las dos guerras mundiales acentúan las tensiones que abren paso a un orden que sucumbe en 1989 con la caída del muro de Berlín. El desarrollo de la técnica y la aparición de la televisión anulan la distancia entre sujeto y objeto característica del pensamiento moderno. Las nuevas tecnologías se convierten en plataforma de importantes cambios sociales cuando comienza un nuevo milenio. Los analistas de tendencias descubren (...) el nacimiento de una nueva sensibilidad que busca pensar de otro modo al hombre, el mundo y la cultura. Romano Guardini anticipó algunos de los problemas que recibía el siglo XX y que debían encontrar una nueva orientación. En 1918 afirma la primacía del Logos sobre el Ethos subrayando cómo el respeto al ser, a la verdad y al sentido de la realidad protegen al hombre. Desde una profunda confianza en la capacidad humana de conocer, ofrece como respuesta a los problemas que plantea la tradición intelectual que le precede un modo de contemplar al hombre desde la revelación que puede ayudar a pensar el curso de la cultura contemporánea. Sobre la autora: Mónica Codina es profesora de la Facultad de Comunicación de la Universidad de Navarra. Entre sus publicaciones hay que destacar El sigilo de la memoria. Tradición y nihilismo en la narrativa de Dostoyevski (Pamplona, 1997), una visión de la antropología subyacente a la narrativa de Dostoyevski; De la ética desprotegida. Ensayos sobre deontología de la comunicación (Pamplona, 2001), sobre la dimensión ética de las profesiones ligadas a la comunicación; y Jornalism for Integration. The Muhammad Cartoons, en colaboración con Jordi Rodríguez-Virgili, publicado en Javnost-The Public, vol. 14 (2007), nº 2, donde se discute el concepto europeo de libertad de expresión. (shrink)

Uprkos proklamovanim emancipacijskim namerama, mehanizam ideje o jedinstvenoj povesti covecanstva sa Hajdegerovog stanovista delovao je kao zagovornik niveliranja autenticnog tubivstvovanja, sluzeci tako pre njegovom porobljavanju nego njegovom oslobadjanju. Hajdegerova rasprava o povesnosti pociva na odbacivanju pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti. Opravdanje te korekcije pronadjeno je u neizbeznoj opoziciji izmedju saznanja povesti i ispitivanja povesnog bivstvovanja, cija vlastita struktura lezi u egzistencijalno-vremenskim mogucnostima dogadjanja. U tvrdnji da izvorno razumevanje ne moze ponuditi opste znanje za sve, otvara se celokupna problematicnost (...) Hajdegerove pozicije. Ona naime pociva na tezi da svet javnosti ne nudi racionalnost i da s obzirom na javnost tubivstvovanje nema nista, na sta bi se moglo osloniti. (shrink)

Procjenjuje se da trenutačno u Republici Hrvatskoj tijekom godine oko 12 000 djece ima jednog ili oba roditelja u zatvoru, dok je broj djece bivših zatvorenika značajno veći. Djeca zatvorenika svakodnevno se susreću sa stigmatizacijom zbog roditeljskog izvršavanja kazne. S obzirom na to da su odgojno-obrazovne ustanove mjesta koja mogu imati protektivnu ulogu, provedeno je istraživanje o stavovima pedagoških profesionalaca prema djeci zatvorenika. Rezultati pokazuju kako kod pedagoških profesionalaca postoji tendencija biološkom determinizmu, uz neujednačenost u strukturama afekata, ponašanja i kognicije. (...) Struktura stavova nije povezana s radnim iskustvom i razinom formalnog obrazovanja pedagoških profesionalaca. Ipak, u subskali kognicije pokazalo se da nešto pozitivnije stavove imaju pedagoški profesionalci koji su prethodno imali iskustva s djecom zatvorenika. Dobiveni rezultati ukazuju na potrebu i vrijednost dodatnih edukacija za pedagoške profesionalce na temu rada s djecom zatvorenika, kao i jačanje socijalne mreže podrške djeci i obiteljima koja bi uključivala vršnjačku podršku, zagovaračke kampanje za širu javnost, intersektorsku suradnju te participativna istraživanja s djecom, obiteljima i zatvorenicima. It is estimated that in Croatia around 12 000 children have one or both parents in prison, while the number of children of ex-prisoners is even higher. Children of prisoners are stigmatized on daily basis, due to parental incarceration. Regarding the fact that educational institutions can be a safe-places with strong protective role, the survey among pedagogical professionals towards children of prisoners was conducted. Results showed that pedagogical professionals nurture biological determinism, with inconsistency in structural aspects of affects, behavior, and cognition. The structure of the attitudes is not connected with professionals’ working experience, and their formal level of education. However, in the cognition subscale, more positive attitudes have pedagogical professionals with previous experiences with children of prisoners. Obtained results reveal the need for further education about children of prisoners, as well as the need for strengthening the social support for children and families, including peer support, advocacy aimed at broader society, intersectoral cooperation, and participative research engaging the children, families and prisoners. (shrink)

The paper offers an analysis of the interview data collected in the project "Politics and everyday life: Three years later" in terms of three main topics: attitudes to the political sphere, change of social system, and the democratic public sphere. The analysis focuses on ambivalences expressed in the responses which, under the surface of overall disappointment and discontent, may contain preserved results of the previously achieved "social learning" and their positive potentials. The main objective was to examine to what extent (...) the processes of political maturation of citizens, identified in the 2002 study, have continued. After pointing to a number of shifts in people?s views of politics which generally do not contradict the tendencies outlined in 2002, it is argued that the process of rationalization of political culture has not stopped, but it manifests itself differently in changed circumstances. The republican euphoria of 2002 has been replaced by resignation, with a stronger individualist orientation and a commitment to professional achievement. Clanak analizira gradju dobijenu intervjuima u okviru istrazivanja "Politika i svakodnevni zivot - tri godine posle" u pogledu tri krupne teme: odnos prema politici, promena drustvenog poretka i demokratska javnost. Analiza se usredsredjuje na ambivalencije izrazene u iskazima ispitanika koje, ispod opste atmosfere razocaranosti i nezadovoljstva, mogu kriti ocuvane rezultate prethodnog "socijalnog ucenja" i njihove pozitivne potencijale. Osnovni cilj je ispitati u kojoj meri su procesi politickog sazrevanja gradjana, uoceni u istrazivanju iz 2002, nastavljeni i u kasnijem razdoblju. Posle izdvajanja jednog broja pomaka u odnosu na stavove prema politickoj sferi iz 2002, koji u osnovi ne protivrece tada ocrtanim tendencijama, zakljucuje se da proces racionalizovanja politicke kulture nije prekinut, ali se u novim uslovima ocituje na drugaciji nacin. Republikansku euforiju iz neposredno postpetooktobarskog razdoblja zamenila je rezignacija, uz narastanje individualizma i okretanje profesionalnom postignucu. (shrink)

U ovom tekstu pokusavam da pokazem primere ispoljavanja krize identiteta u kulturi, koja se upravo odvija u Skandinaviji. Posebnost ove krize je u tome sto je ona pogodila vecinu drustva u vreme kada se?skandinavski model? drzave blagostanja polako rusi sa nastankom globalnih finansijskih problema. U centru ove krize je ideja Homo Scandinavicusa cije je postojanje istovremeno ugrozeno i ciji je sadrzaj doveden u pitanje. U svim skandinavskim zemljama takozvane?kulturne bitke? bile su koriscene kao?teska artiljerija? pri artikulisanju stavova obe sukobljene strane. (...) Na primerima pokazujem kako je?javnost? postala talac poprista sukoba identiteta. Takodje cu na primerima alternativnih strategija pokazati zasto one nisu uspele da pruze funkcionalne alternative vodecim rivalskim strategijama identiteta. Priroda ove krize i nacini njenog ispoljavanja nisu ograniceni na Skandinaviju i zato su razmatranja njenih posledica relevantna i za siri uvid. (shrink)

U ovom tekstu pokusavam da pokazem primere ispoljavanja krize identiteta u kulturi, koja se upravo odvija u Skandinaviji. Posebnost ove krize je u tome sto je ona pogodila vecinu drustva u vreme kada se?skandinavski model? drzave blagostanja polako rusi sa nastankom globalnih finansijskih problema. U centru ove krize je ideja Homo Scandinavicusa cije je postojanje istovremeno ugrozeno i ciji je sadrzaj doveden u pitanje. U svim skandinavskim zemljama takozvane?kulturne bitke? bile su koriscene kao?teska artiljerija? pri artikulisanju stavova obe sukobljene strane. (...) Na primerima pokazujem kako je?javnost? postala talac poprista sukoba identiteta. Takodje cu na primerima alternativnih strategija pokazati zasto one nisu uspele da pruze funkcionalne alternative vodecim rivalskim strategijama identiteta. Priroda ove krize i nacini njenog ispoljavanja nisu ograniceni na Skandinaviju i zato su razmatranja njenih posledica relevantna i za siri uvid. (shrink)

Besedilo v nadaljevanju obravnava zgodnje učenje latinščine. Osredotoča se na zanj bistvene višje štiri osnovnošolske razrede, na tako imenovano predmetno stopnjo (starost učencev od 11 do 15 let, ob zgodnejšem vstopu v šolo od 10 do 14 let). To širša javnost slabo pozna, vse prepogosto jo dojema – naj bo večina z izkušnjo nižje klasične gimnazije ali poznejšega štiriletnega osnovnošolskega latinskega programa a priori izvzeta – kot nezanimivo oziroma, kako napačno, kot programsko manj pomembno od razredne ali srednješolske stopnje. (...) Vsakokratna šolska oblast pa se, nasprotno, dobro zaveda pomena tega starostnega razdobja, ko se začenjajo ustvarjati zametki celostnega pogleda na svet in samega sebe, ter skuša zanj uvesti enovit, po svoji meri ukrojen šolski sistem, pri čemer je vedno znova na udaru tudi pouk klasičnih jezikov. (shrink)

Na podlagi Deweyjevega razlikovanja med »zgolj združbenim obnašanjem« in »resnično družbenim obnašanjem« skuša članek pokazati, da lahko delo razumemo kot tisti dejavnik, ki omogoča prehod od prvega do drugega, tj. do skupnosti delovanja oziroma do sodelovanja. Izpeljava izpostavi demokratične zmožnosti, ki so lastne delu, in nazadnje privede do možnosti, da bi delovno okolje obravnavali kot demokratično javno mesto, ki bi lahko utemeljevalo vse druge prostore te vrste.

According to Thomas Nagel the desire for autonomy leads to a dilemma: to be certain that no unknown influence determines our decisions, we are driven to seek as much information as possible about what makes the reasons we have the reasons for us. Eventually, we end up with a perspective that is so objective that there are no longer such things as decisions or choices, but only alternatives in the course of the world. A way out is suggested by the (...) work on interpretation of Donald Davidson and by remarks of Habermas: autonomy does not require a totally objective view, because in the interpretation of actions, we decide on their autonomy. However, on Habermas's own view, autonomy is also not something that we can have, because he links autonomy to a final interpretation. The common root of Nagel's and Habermas' failure to make sense of autonomy are the famous views of C. S. Peirce about rational inquiry and knowledge. If autonomy presupposes transparency in so far that we know that there are no external influences and if we think of this knowledge as the final and absolute knowledge of eternal truths, it is only to be expected that this kind of knowledge, and therefore autonomy, cannot be had. (shrink)