Cilj ovog rada je da razmotrimo zašto, i na koji način se Kvajn pozicionira između logičkih pozitivista i epistemoloških nihilista u pogledu shvatanja empirijskog svedočanstva. Naime, on će na nov način formulisati kriterijume opservacionalnosti s namerom da prevaziđe probleme koji su za logički pozitivizam bili nepremostivi, a da time ne žrtvuje objektivnost nauke poljuljanu krahom tradicionalnog pristupa epistemološkim pitanjima. Privučeni provokativnošću Kvajnovog istovremenog ispoljavanja radikalnih, ali i konzervativnih tendencija, odnosno namere da održi balans između stanovišta tradicionalne filozofije i epistemološkog nihilizma, (...) nastojaćemo da ispitamo koliko je Kvajn uspešan u svojoj zamisli. U zavisnosti od odgovora na to pitanje ocenićemo značaj i relevantnost kvajnovskog naturalističkog pristupa za empirističku epistemologiju. (shrink)

U vremenu izmedju 1792. i 1805. Johan Gotlib Fihte razvija dva razlicita pojma otkrovenja: 1. Otkrovenje je na Bozjem autoritetu osnovana nauka kojom se unapredjuje moralno delovanje, 2. Otkrovenje je drzanje znanja u bicu i time spas od nihilizma. Sa svojim novim transcendentalno-filozofskim konceptom i u stalnom osvrtu na Jakobijevu kritiku da je idealizam u sustini nihilizam, Fihte daje uverljivu alternativu tradicionalnog pojma otkrovenja. U svojim kasnijim filozofskim radovima Fihte razume transcendentalno otkrovenje kao garanciju realiteta spoznaje, a ne kao (...) proces samosaznanja apsolutnog ili kao Bozje samootu?enje. Tekst se oslanja na Fihteove spise?Versuch einer Kritik aller Offenbarung? te?ErlangerWissenschaftslehre? i?Erlanger Logik?. Na primeru interpretacije koju je dao teolog Emanuel Hirs pokazuje se kako je moguce produktivno transformisati Fihteovu teoriju otkrovenja u danasnje vreme. (shrink)

Der Verfasser betrachtet Adornos Deutung der Strategie der modernen Kunst in ihrem Versuch der verdinglichtenWelt zu widerstehen. Diese Strategie bezeichnet der frankfurter Denker als Mimesis der Verdinglichung,?berzeugt davon, dass die Kunst gegen den Bann opponieren kann, nur inwiefern sie sich mit diesem identifiziert. Abstraktheit, Dissonanz und Nihilismus der modernen Kunst fasst Adorno geradezu als Mimesis der Verdinglichung auf. Das Ziel der modernen Kunst sei es, dass sie mit der eigenen "H?sslichkeit" eine verborgene H?sslichkeit derWelt entlarvt, d.h. dass sie den Rezipienten (...) schockiert und ihn dadurch aus der konformistischen Schl?frigkeit auff?hrt. Nachdem der Verfasser Adornos Deutung der Strategie der modernen Kunst betrachtet hat, bemerkt er, dass auch sie sich, nach Anfangserfolgen, der Herrschaft der instrumentalen Vernunft, d.h. derWelt, die sich auf dem abstrakten b?rgerlichen Prinzip des Tausches gr?ndet, als nicht gewachsen herausgestellt hat. Autor razmatra Adornovo tumacenje strategije moderne umetnosti u njenom pokusaju odolevanja postvarenom svetu. Ovu strategiju moderne umetnosti frankfurtski mislilac oznacava kao mimezis postvarenja, uveren da umetnost moze oponirati stezi ukletosti jedino ukoliko se identifikuje s njom. Apstraktnost, disonantnost i nihilizam moderne umetnosti Adorno shvata upravo kao mimezis postvarenja. Cilj moderne umetnosti je da vlastitom ruznocom razoblici prikrivenu "ruznocu" sveta, da svojom sokantnoscu trgne recipijenta iz konformistickog dremeza. Razmotrivsi Adornovo tumacenje strategije moderne umetnosti, autor primecuje da se i ona, nakon pocetnih uspeha, pokazala nedoraslom vladavini instrumentalnog uma, tj. svetu koji pociva na apstraktnom principu razmene. (shrink)

U radu se kritički osvjetljava pojam slobode u okviru filozofske misli Immanuela Kanta. Ovime se prvenstveno misli na njegov etički nauk, pa posredno i na epistemološki i estetički, koji na njega upućuju i kroz njega se utemeljuju. Cilj rada je pokazati da se sloboda, tumačena u oba svoja aspekta , dade izjednačiti s konceptima autonomije i spontaniteta. Ovim se pak putem, obzirom da je sloboda ratio essendi moralnoga zakona, može argumentirati i u korist teze o praktičkom jedinstvu slobode i (...) moralnog zakona. Dodatno, u radu se analiziraju interpretativne implikacije kao i teškoće koje se javljaju čak i u tumačenjima eminentnih poznavatelja Kantove misli, poput L. W. Becka i N. Hartmanna.This paper aims to critically examine and evaluate the whole of Kant’s philosophy from the perspective of the notion of freedom. Freedom, both in its negative and positive capacity, as well as in it’s purely practical sense, serves as a cornerstone of Kant’s philosophical enquiry and the one true medium of the mind both in the practical and theoretical sense. Along with the aforementioned negative-positive dichotomy, freedom can further be distinguished as being one with the concept of the autonomy of the mind. Through this connection, freedom becomes, as its ratio essendi, practically one with the moral law itself, the latter being a form of the former. From the idea of freedom, various implications emerge, which have been dealt with through the course of the essay. In this respect, particular attention is paid to Kant’s notion of will and some of the misunderstandings it managed to create among notable Kant scholars like L. W. Beck and N. Hartmann. (shrink)

U radu se ispituju filozofski temelji dubokog učenja. Ukazivanjem na početke dubokog učenja i umjetnog neurona kao formalnog modela ljudskog neurona moguće je tvrditi da je umjetna inteligencija razvijena i prije njezinog službenog imenovanja te da je bila snažno povezana s propozicionalnom logikom. Imajući na umu neke velike zastoje u razvoju neuronskih mreža, pokazujemo da se dubinsko učenje može tretirati kao teorija umjetne inteligencije te da potpada pod paradigmu umjetne inteligencije jer je za nju dovoljno samo učenje jer se inteligentno (...) ponašanje uči. Dakle, duboko učenje je filozofski ili epistemološki pristup u kojem se mora zagovarati radikalni empirizam. Prema tome, ne samo da ne postoji ništa u umu što nije bilo u osjetilima, već u umu ne postoji ništa što se ne može naučiti. (shrink)

U ovom radu želimo istražiti različite epistemološke koristi koje dobivamo putem nekih umjetničkih djela, pri čemu smo primarno usredotočeni na narativne umjetnosti. Tvrdimo da u određenom smislu, narativne umjetnosti mogu biti slične svjedočanstvu, utoliko što pružaju informacije koje mogu biti epistemološki vrijedne za kognitivne djelatnike kakvi smo mi. Razlikujemo barem dvije šire kategorije tih epistemoloških vrijednosti, od kojih prva uključuje ‘navođenje činjenica’ i u tom je smislu pandan paradigmatskom slučaju svjedočanstva u kojem ono što informator govori može biti izvor (...) znanja za publiku koja time naprosto dobiva činjenice . Međutim, to nije najsvojstvenija i najznačajnija vrsta epistemoloških vrijednosti koje dobijemo iz umjetnosti. Druga kategorija tiče se povećavanja svijesti ili produbljivanja razumijevanja o nekom fenomenu, koji se može odvijati na dva načina: ili pružanjem činjenica na specifično snažan i prožimalački način , ili prezentiranjem stajališta, stava ili mišljenja umjetnika koji nam može biti prosvjetljujući ili pak predstavljati izazov našem stajalištu. (shrink)

Predmet ove disertacije se u najširem smislu može posmatrati kao odgovor na meta-epistemološko pitanje o zadatku epistemologije i načinu na koji bi epistemološki projekat trebalo voditi. U radu prikazujemo i kritički analiziramo debatu savremenih metafilozofa o ulozi, a posledično i prirodi intuicija u savremenoj analitičkoj filozofiji. Osnovni cilj našeg rada je da odbranimo stav da epistemičke intuicije igraju ulogu evidencije u okviru metoda analize pojma znanja. Ovaj stav deo je standardne slike o epistemološkoj metodologiji koja se poslednjih godina dovodi (...) u pitanje, kako od strane naučno orijentisanih filozofskih naturalista, tako i filozofskih tradicionalista. Kao ključni problem izdvajamo neuspeh zastupnika standardne slike o filozofskoj metodologiji da ponude odgovor na pitanje prirode intuicija. Prema našem mišljenju ovaj neuspeh posledica je propusta koji prave kako zastupnici, tako i kritičari pozivanja na intuicije u filozofiji kada pristupaju ovoj metafilozofskoj debati. Jednom kada uvidimo da moramo podrobnije razumeti metode u okviru kojih se pozivamo na intuicije, uočićemo da filozofske intuicije ne smemo posmatrati kao homogenu klasu, već da ispitivanju njihove prirode moramo pristupiti u okviru pojedinačnih filozofskih disciplina. Kada smo ovu strategiju primenili u našem istraživanju došli smo do zaključka da intuicije kao izraz pojmovne kompetencije igraju ulogu evidencije u metodima pojmovne analize i misaonog eksperimenta koji su karakteristični za savremenu analitičku epistemologiju. (shrink)