Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

In this chapter, the author examines how the simplicity heuristic adversely affects a relatively new tool in experimental comparative cognition: cognitive models. It does so, she argues, by directing intellectual resources into the development and refinement of putatively simple cognitive models at the expense of putatively more complex ones, which in turn directs experimenters to develop tests to rule out these simple models.

The relationship between humanism, metahumanism, posthumanism and transhumanism is one of the most pressing topics concerning many current cultural, social, political, ethical and individual challenges. There have been a great number of uses of the various terms in history. Meta-, post- and transhumanism have in common that they reject the categorically dualist understanding of human beings inherent in humanism. The essays in this volume consider the relevant historical discourses, important contemporary philosophical reflections and artistic perspectives on this subject-matter.

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Invertebrate animals are frequently lumped into a single category and denied welfare protections despite their considerable cognitive, behavioral, and evolutionary diversity. Some ethical and policy inroads have been made for cephalopod molluscs and crustaceans, but the vast majority of arthropods, including the insects, remain excluded from moral consideration. We argue that this exclusion is unwarranted given the existing evidence. Anachronistic readings of evolution, which view invertebrates as lower in the scala naturae, continue to influence public policy and common morality. The (...) assumption that small brains are unlikely to support cognition or sentience likewise persists, despite growing evidence that arthropods have converged on cognitive functions comparable to those found in vertebrates. The exclusion of invertebrates is also motivated by cognitive-affective biases that covertly influence moral judgment, as well as a flawed balancing of scientific uncertainty against moral risk. All these factors shape moral attitudes toward basal vertebrates too, but they are particularly acute in the arthropod context. Moral consistency dictates that the same standards of evidence and risk management that justify policy protections for vertebrates also support extending moral consideration to certain invertebrates. Moving beyond a vertebrate-centered conception of welfare can also clarify foundational moral concepts in their own right. (shrink)

A widespread assumption in experimental comparative cognition is that, barring compelling evidence to the contrary, the default hypothesis should postulate the simplest cognitive ontology consistent with the animal’s behavior. I call this assumption the principle of cognitive simplicity . In this essay, I show that PoCS is pervasive but unjustified: a blanket preference for the simplest cognitive ontology is not justified by any of the available arguments. Moreover, without a clear sense of how cognitive ontologies are to be carved up (...) at the joints—and which tools are appropriate for the job—PoCS rests on shaky conceptual ground. (shrink)

In her seminal attack on modern moral philosophy, G. E. M. Anscombe claims that Kant's ‘rule about universalizable maxims is useless without stipulations as to what shall count as a relevant description of an action with a view to constructing a maxim about it’. Although this so-called problem of relevant descriptions has received considerable attention in the literature, there is little agreement on how it should be understood or solved. My aim in this paper is, first, to clarify the problem (...) by clearing up several misunderstandings, and, second, to show that the problem is rooted in a standard assumption about Kant's stance on the scope of moral principles—an assumption that precludes its solution. I argue that the problem consists in the fact that Kant's formula of universal law seems to stand in need of an account of moral sensibility that does not render the formula superfluous. But, as my discussion of existing solutions reveals, there can be no such account. Instead, I propose a dissolution: we should think of the formula of universal law itself as Kant's account of moral sensibility. In order to do so, we must reject the standard assumption that a principle is universal if and only if it holds for all instances of the action type that it specifies. (shrink)

Based on a dual process view of ethical judgment, we examine the role of empathic concern and perspective taking on the acceptability of lying to protect the company. We hypothesize that these traits will matter to a different extent under conditions of high and low perceived time hurriedness. Our research hypotheses are tested in a survey of 134 US workers. Results show that empathic concern reduces the acceptability of lying to protect the company for individuals who tend to do things (...) quickly and feel in a hurry at work. On the other hand, perspective taking reduces the acceptability of lying for individuals who experience low levels of time hurriedness. Theoretical and practical implications of the findings are discussed. (shrink)

As a cognitivist about emotions, Socrates takes the fear of death to be a belief that death is a bad thing for the one who dies. Socrates, however, thinks there are reasons for thinking death is not a bad thing at all, and might even be a blessing. So the question considered in this paper is: how would Socrates explain the fact that so many people believe death is bad?

We suggest that understanding unethical behavior in organizations involves understanding how people view themselves and their relationships with others, a concept known as self-construal. Across multiple studies, employing both field and laboratory settings, we examine the impact of three dimensions of self-construal (independent, relational, and collective) on unethical behavior. Our results show that higher levels of relational self-construal relate negatively to unethical behavior. We also find that differences in levels of relational self for men and women mediate gender differences in (...) unethical behavior. We discuss both the theoretical and practical implications of these findings. (shrink)

The debates between various Buddhist and Hindu philosophical systems about the existence, definition and nature of self, occupy a central place in the history of Indian philosophy and religion.

Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

This book reorients the question of the matrix as a place "where" everything comes from ( "chora," womb, incubator) by recasting it in terms of acts of "matrixial/maternal hospitality" that produce space and matter of / for the other.

The question of whether object recognition is orientation-invariant or orientation-dependent was investigated using a repetition blindness (RB) paradigm. In RB, the second occurrence of a repeated stimulus is less likely to be reported, compared to the occurrence of a different stimulus, if it occurs within a short time of the first presentation. This failure is usually interpreted as a difficulty in assigning two separate episodic tokens to the same visual type. Thus, RB can provide useful information about which representations are (...) treated as the same by the visual system. Two experiments tested whether RB occurs for repeated objects that were either in identical orientations, or differed by 30, 60, 90, or 180°. Significant RB was found for all orientation differences, consistent with the existence of orientation-invariant object representations. However, under some circumstances, RB was reduced or even eliminated when the repeated object was rotated by 180°, suggesting easier individuation of the repeated objects in this case. A third experiment confirmed that the upside-down orientation is processed more easily than other rotated orientations. The results indicate that, although object identity can be determined independently of orientation, orientation plays an important role in establishing distinct episodic representations of a repeated object, thus enabling one to report them as separate events. (shrink)

This paper investigates the role of pictures in mathematics in the particular case of Cayley graphs—the graphic representations of groups. I shall argue that their principal function in that theory—to provide insight into the abstract structure of groups—is performed employing their visual aspect. I suggest that the application of a visual graph theory in the purely non-visual theory of groups resulted in a new effective approach in which pictures have an essential role. Cayley graphs were initially developed as exact mathematical (...) constructions. Therefore, they are legitimate components of the theory (combinatorial and geometric group theory) and the pictures of Cayley graphs are a part of practical mathematical procedures. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

Parallels between cancer and ecological systems have been increasingly recognized and extensively reviewed. However, a more unified framework of understanding cancer as an evolving dynamical system that undergoes a sequence of interconnected changes over time, from a dormant microtumor to disseminated metastatic disease, still needs to be developed. Here, we focus on several examples of such mechanisms, namely, how in cancer niche construction a metabolic adaptation and consequent change to the tumor microenvironment becomes an important factor in evasion of the (...) predator, facilitating disease progression; how tumor establishment and propagation is driven by the tumor’s own keystone species, the cancer stem cells; and how the succession of stages of metastatic dissemination can be informed by ergodic theory and forest ecology. (shrink)

In guarding against inferential mistakes, experimental comparative cognition errs on the side of underattributing sophisticated cognition to animals, or what I refer to as the underattribution bias. I propose eliminating this bias by altering the method of choosing the default, or null, hypothesis. Rather than choosing the most parsimonious null hypothesis, as is current practice, I argue for choosing the best-evidenced hypothesis. Doing so at once preserves the risk-controlling structure of the current statistical paradigm and introduces a sensitivity to probability-conferring (...) empirical and theoretical information. This analysis illustrates how values like parsimony can covertly shape statistical-experimental design and inference. (shrink)

We critically reconsider an old hypothesis of the role of the dekad in Pythagorean philosophy. Unlike Zhmud, we claim that: 1) the dekad did play a role in Philolaus’ astronomical system, and 2) Aristotle did not project Plato’s theory of the ten eidetic numbers onto the Pythagoreans. We claim that the dekad, as the τέλειος ἀριθμός, should be understood in Philolaus’ philosophy as completeness and the basis of counting in Greek – as in most other languages – in a decimal (...) system. Additionally, we argue that the number ten is not even a candidate for the τέλειος ἀριθμός in Plato’s philosophy. As a final result of our discussion, we compare and contrast Philolaus’, Plato’s, and Speusippus’ accounts of completeness in relation to numbers. (shrink)

Business Ethics: A European Review, EarlyView.

Traditional accounts of the fair play principle suggest that, under appropriate conditions, those who benefit from the cooperative labor of others acquire an obligation of repayment. However, these accounts have had little to say about the nature of such obligations within morally or legally problematic cooperative schemes, taking the matter to be either straightforward or unimportant. It is neither. The question of what sorts of fair play obligations obtain for those who benefit from illicit cooperative activity is a matter of (...) great complexity and consequence with implications for, inter alia, global economic justice. In this essay, I explore the nature of this obligation within illicit cooperative schemes, specifically those with so-called negative externalities, or deleterious effects on non-members of the scheme. I conclude that the willing beneficiaries of such schemes acquire a fair-play obligation to recognize and respond to their culpability. This reconceptualization of the fair play principle opens up new avenues for exploring the obligations of those who benefit from acts of collective wrongdoing. (shrink)

Temperance literature, though widely popular in America and Britain between 1830–80, lost its allure in the decades that followed. In spite of its didactic and moralistic nature, the public eagerly consumed temperance novels, thus reciprocating contemporaneous writers’ efforts to promote social ideals and mend social ills. The main aim of this paper is to redress the critical neglect that the temperance prose written by women about women has endured by looking at three literary works—two novellas and one confessional novelette—written by (...) mid-nineteenth-century American female writers. These works serve as a prism through which the authors present generally “tabooed” afflictions such as inebriation among high-class women and society’s role in perpetuating such behaviors. The essay examines the conflicting forces underlying such representations and offers an inquiry into the restrictive and hostile social climate in mid-nineteenth-century America and the lack of medical attention given to alcohol addicts as the possible causes that might have prompted women’s dangerous behaviors, including inebriation. This paper also demonstrates the cautious approach that nineteenth-century female writers had to take when dealing with prevalent social ills, such as bigotry, hypocrisy and disdain directed at female drunkards. It shows how these writers, often sneered at or belittled by critics and editors, had to maneuver very carefully between the contending forces of openly critiquing social mores, on the one hand, and not being censored, on the other. (shrink)

The tendencies of postsecularism in the social life of today's Ukraine are especially significant in their influence on the quasi-religious context of religious worships practiced in the country. These factors erode the modernity basis of the society, and Ukraine appears in the contradictory situation of its intention to complete the modernisation process and oppose the antiglobalistic isolationism. The neo-Protestant teachings and practices are obviouly connected with the principles of liberalism and consumerism. Neo-Oriental and new syncretic religions show that they produce (...) significant influence on spreading globalistic views in the Ukrainian society. The marginality characteristics of new religions prove the idea that their values are a challenge to the essentialistic dichotomies of the Ukrainian traditional churches. The sociocultural and political context of globalisation and postmodernism includes religious transformations axiomatically, and the impact of both on the late capitalism stage is evident in different contexts. The culture of postmodernism makes this process complicated in the countries which are still between modernity and postmodernity. The processes of 'label change' are important with the stress on the substitution of the rationalistic foundation by quasi-scientific teachings. The conclusions demonstrate that the very incompleteness of the modernity has led to the expansion of the quasi-religious techniques in the social and cultural life of Ukraine. The erosion of the modernity values results in spreading new religions, which became vivid at the end of the last century. As globalisation promotes syncretic and neo-Oriental religions, antiglobalistic movements are supported by neo-pagan techniques and practices. (shrink)

A 3D gravity model was developed in the western Gulf of Mexico in the East Breaks and Alaminos Canyon protraction areas. This model integrated 3D seismic, gravity, and well data; it was constructed in support of a proprietary seismic reprocessing project and was updated iteratively with seismic. The gravity model was built from seismic horizons of the bathymetry, salt layers, and the acoustic basement; however, the latter was only possible to map in seismic data during the latest iterations. In addition, (...) a deep layer representing the Moho boundary was derived from gravity and constrained by public-domain refraction data. A 3D density distribution was derived from the seismic velocity volume using a modified Gardner equation. The modification comprised imposing a depth dependency on the Gardner coefficient, which is constant in the classic Gardner equation. The modified coefficient was derived from well data in the study area and public-domain velocity-density data sets. The forward-calculated gravity response of the composed density model was then compared with the observed gravity field, and the mismatch was analyzed jointly by a seismic interpreter and a gravity modeler. Adjustments were then made to the gravity model to ensure that the resultant salt model was geologically reasonable and supported by gravity, seismic, and well data sets. The output of the gravity modeling was subsequently applied to the next phase of seismic processing. Overall, this integration resulted in a more robust salt model, which has led to significant improvements in subsalt seismic imaging. The analysis of the regional trend in the observed gravity field suggested that a stretched continental crust underlay our seismic reprocessing area, with an oceanic-continental transition zone located to the southeast of our reprocessing region. (shrink)

This article engages the concept of hospitality as it relates to the maternal. I critically evaluate the current conceptions of hospitality by Emmanuel Levinas and Jacques Derrida, focusing on their dematerialized definition of the feminine found at the heart of hospitality, and Derrida's aporia of hospitality that deals with ownership. The foundation of hospitality, I show, is the maternal relation and its specific acts of hospitality that encompass the notions of gift and generosity. While remaining unthought in philosophy, however, maternal (...) acts of hospitality are appropriated when hospitality is defined as interiority, habitation, expectancy, and unconditional welcoming of the other within oneself. I argue that hospitality would remain Derrida's and his proponents' “impossible” ethic as long as it undercuts its own promise, does not fully think through its foundation in the maternal, and fails to welcome the mother unconditionally. (shrink)

The tectonic history of the Gulf of Mexico is a subject for ongoing debate. The nature of the crust in the northwestern and central parts of the basin remains poorly understood. Joined interpretation of two 2D seismic cross sections — GUMBO1 and GUMBO2 — with potential fields constrained with available well data allows testing various hypotheses about the subsurface structures and crustal architecture in the study area. In the northwestern GOM, two contradicting hypotheses about the nature of the crust were (...) tested — exhumed mantle versus a thinned and intruded continental crust resulted from magma-rich rifting. The nature of the crust was also investigated in the central GOM, where the disagreement in the location of the ocean-continent boundary from various published tectonic models reaches 140 km. The results suggest that the crust in the study area is stretched continental with multiple magmatic additions represented by dense and highly magnetic bodies with fast seismic velocities, presumably introduced during the magma-assisted rifting of the GOM. The contact between oceanic and continental domains, i.e., the OCB, is interpreted to be near the Sigsbee Escarpment for both modeled lines. The analysis does not support the presence of thick presalt sediments in the study area. This result questions the currently accepted tectonic reconstructions of the GOM as thick presalt deposits are imaged confidently by various seismic surveys along the western Yucatan margin, which is believed to be a conjugate for the study area. This apparent mismatch in distribution of the presalt sediments requires further investigation. (shrink)

Behandlungsfehler in der Psychotherapie sind bisher kaum erforscht. Eine empirisch gestützte Kategorisierung von Behandlungsfehlern stellt einen ersten Schritt dar, sich evidenzbasierten ethischen Empfehlungen zum Umgang mit solchen Fehlern zu nähern. Zielsetzung dieser Arbeit ist es, dafür erste Grundlagen zu erarbeiten, die auf Erfahrungen von Praktikern Bezug nehmen. Nach einer systematischen Literaturrecherche wurden 30 semistrukturierte Interviews mit approbierten Psychotherapeuten unterschiedlicher Ausrichtungen (Schulen) geführt und anhand der qualitativen Inhaltsanalyse nach Mayring ausgewertet. Die beschriebenen, alltäglich auftretenden Behandlungsfehler konnten in technische, normative, Einschätzungs- und (...) Systemfehler klassifiziert werden. Viele der technischen und Einschätzungsfehler wurden als reversibel angesehen; sie könnten sogar konstruktiv für die Behandlung nutzbar gemacht werden. Das Versäumnis, einen Fehler zu korrigieren, wurde als Hauptfehler betrachtet. Bei normativen Fehlern sei mit rechtlichen oder berufspolitischen Konsequenzen, aber auch mit Vertrauensverlust und Therapieabbruch zu rechnen. Für Systemfehler fühlten sich die befragten Therapeuten nicht verantwortlich; hier seien berufspolitische Änderungen nötig. Die Ergebnisse zeigen, dass die Befragten zu der Empfehlung tendieren, Psychotherapiepatienten in passender Form über Behandlungsfehler aufzuklären und in die entstehenden Konsequenzen einzubeziehen. Fazit: Psychotherapeuten äußern sich aufgeschlossen gegenüber einer transparenten, konstruktiven Fehlerkultur – eine wesentliche Voraussetzung für Fehlerprävention. Häufig resultiert erst durch die fehlende Korrektur eines (alltäglichen) Fehlers ein Behandlungsfehler, der Konsequenzen hat (z. B. Scheitern der Therapie). Um diesem entgegenzuwirken, zeichnet sich eine Befürwortung für eine passende Form der Patientenaufklärung über Fehler ab. (shrink)

We analyze programs for undergraduate women in science and engineering as strategic research sites in the study of disparities between women and men in scientific fields within higher education. Based on responses to a survey of the directors of the universe of these programs in the United States, the findings reveal key patterns in the programs’ definitions of the issues of women in science and engineering, their solutions to address the issues, their goals and perceived success with goals, and their (...) organizational characteristics and relationship to the larger institutional environments. The findings—which are conceptually grounded in the distinction between structural/institutional and individual issues facing women in science—have implications for understanding gender, science, and higher education, and for initiatives undertaken to improve the condition of women in scientific fields. The findings may also inform strategic efforts to reduce gender disparity in other organizational contexts. (shrink)

The paper aims to show how mathematical practice, in particular with visual representations, can lead to new mathematical results. The argument is based on a case study from a relatively recent and promising mathematical subject—geometric group theory. The paper discusses how the representation of groups by Cayley graphs made possible to discover new geometric properties of groups.

This essay examines the unique conception of self (atman) developed by Utpaladeva, one of the greatest philosophers of the Kashmir Saiva Recognition (Pratyabhijña) school, in polemics with Buddhist no-self theorists and rival Hindu schools. The central question that fueled philosophical debate between Hinduism and Buddhism for centuries is whether a continuous stable entity, which is either consciousness itself or serves as the ground of consciousness, is required to sustain all the experienced features of embodied physical and mental activity, and, in (...) the context of the conceptualization of the world as saṃsara, whether such a self persists between rebirths and in liberation. Utpaladeva argues contra Buddhists and contra other atmavadins not only that differentiation and unity or change and continuity are compatible, but that a coherent account of our experience requires a continuous dynamic substratum that accommodates both. The Pratyabhijña's atman is opposed to that of Nyaya, Vaiseṣika, and Mimaṣs;a insofar as it is de-individuated, which makes it close to Advaita's Brahman, also a universal consciousness, from which it differs, however, insofar as it is theological and acts as the contentbearer by taking on forms, as opposed to being impersonal and passive. When compared with theologies, both from within and outside the wider domain of Hindu thought, the Pratyabhijña proves to be unique in that it gives a philosophically nuanced account of God, who stands in a nondual relationship to the individual self. This essay also compares the Pratyabhijña's theological account of self with the theological idealism of Berkeley and Bradley, finding it closer to the latter. Comparing the Pratyabhijña with its nearest Western philosophical counterparts should make it more accessible and intelligible from the standpoint of the Western academy and pave the way for involving its rich and distinctive conception of self in the fledgling cross-cultural philosophical dialogue on questions concerning self and consciousness. (shrink)

Dealing with errors in psychotherapy is challenging, both ethically and practically. There is almost no empirical research on this topic. We aimed (1) to explore psychotherapists’ self-reported ways of dealing with an error made by themselves or by colleagues, and (2) to reconstruct their reasoning according to the two principle-based ethical approaches that are dominant in the ethics discourse of psychotherapy, Beauchamp & Childress (B&C) and Lindsay et al. (L).

In this paper we study the problem of a possibility to use quantum observables to describe a possible combination of the order effect with sequential reproducibility for quantum measurements. By the order effect we mean a dependence of probability distributions on the order of measurements. We consider two types of the sequential reproducibility: adjacent reproducibility ) and separated reproducibility). The first one is reproducibility with probability 1 of a result of measurement of some observable A measured twice, one A measurement (...) after the other. The second one, \, is reproducibility with probability 1 of a result of A measurement when another quantum observable B is measured between two A’s. Heuristically, it is clear that the second type of reproducibility is complementary to the order effect. We show that, surprisingly, this may not be the case. The order effect can coexist with a separated reproducibility as well as adjacent reproducibility for both observables A and B. However, the additional constraint in the form of separated reproducibility of the \ type makes this coexistence impossible. The problem under consideration was motivated by attempts to apply the quantum formalism outside of physics, especially, in cognitive psychology and psychophysics. However, it is also important for foundations of quantum physics as a part of the problem about the structure of sequential quantum measurements. (shrink)

We apply the “wisdom of the crowd” idea to human category learning, using a simple approach that combines people's categorization decisions by taking the majority decision. We first show that the aggregated crowd category learning behavior found by this method performs well, learning categories more quickly than most or all individuals for 28 previously collected datasets. We then extend the approach so that it does not require people to categorize every stimulus. We do this using a model-based method that predicts (...) the categorization behavior people would produce for new stimuli, based on their behavior with observed stimuli, and uses the majority of these predicted decisions. We demonstrate and evaluate the model-based approach in two case studies. In the first, we use the general recognition theory decision-bound model of categorization to infer each person's decision boundary for two categories of perceptual stimuli, and we use these inferences to make aggregated predictions about new stimuli. In the second, we use the generalized context model exemplar model of categorization to infer each person's selective attention for face stimuli, and we use these inferences to make aggregated predictions about withheld stimuli. In both case studies, we show that our method successfully predicts the category of unobserved stimuli, and we emphasize that the aggregated crowd decisions arise from psychologically interpretable processes and parameters. We conclude by discussing extensions and potential real-world applications of the approach. (shrink)

In this article, the author raises the question of what we will understand by the social leader of a new generation that has witnessed a global world transformation characterized by the acute threat of nuclear war, the problem of environmental pollution and the preservation and development of life on Earth, and the degradation of human abilities due to the constant use of technology. The solution of these problems largely depends on the public leaders, so the study of the personality of (...) the leader and its qualities is a fundamentally important issue. (shrink)

In this paper we propose an ‘undisciplinary’ meeting between Elinor Ostrom and Judith Butler, with the intent to broaden the theory of the commons by discussing it as a relational politics. We use Butler’s theory of power to problematize existing visions of commons, shifting from Ostrom’s ‘bounded rationality’ to Butler’s concepts of ‘bounded selves’ and mutual vulnerability. To be bounded – as opposed to autonomous being – implies being an effect of socio-power relations and norms that are often beyond control. (...) Thus, to be a collective of bounded selves implies being mutually vulnerable in power relations which are enabling, albeit injurious. A politics of commoning is not a mere technical management of resources but a struggle to perform common livable relations. We argue that the multiple exposures which produce us are also the conditions of possibility for more just and equalitarian ‘re-commoning’ of democracies around the world. (shrink)